Primož Čučnik

U tvoje ime

Dođi, sedi ovde. Hteo bih nešto da te
pitam. Sada, kada imam nove prozore,
vidi se više i razgovetnije. Komšije već
gaje sadnice i pokrivaju seme, ovde, između kuća,

ponekad posmatram baštu. Sada je tako
svetla. Blago baštovanima! A ja čujem automobile,
kako klize ulicama, na pumpama miriše
benzin, kuda da te vodim?

Moji preci su bili tajanstveni seljaci.
Na selu je lepo, pevala je pesmica.
A još je lepše voziti se kroz grad, ili sa ušima
kao slušalicama hodati po trotoaru.

Moje dvorište, šumo, kako si se promenilo!
Sada vrtim kasete i novčiće.
Šta da pustim, koju muziku?
Ponekad je tako lepo odvesti se nekuda

i naudisati se vazduha. O, vidi, platna od polivinila
su posvetlela. Obično, uvek sa pomešanim osećanjima
volimo buku i te zgrade koje je nagrizlo vreme.
I bašta je već procvetala.

Šta ćemo jesti za ručak?
Čekaj, znam. Zaista ubrzo – malo cveća.

Trenutne odluke

Dete na gornjem spratu plače.
Upravo sam osušio kosu. Slušam Ryoanji
za četiri soliste i orkestar. Sva moja iskustva
odlaze pravo u književnost.

Nikada nisam imao klizaljke.
Na rolerima ne znam da se zaustavim.
I samo razmišljanje čini klizača
ne baš stabilnim,
i odlazi pravo u književnost. Videti
i misliti stvari, imati stavove,
jesti, piti kafu,
razgovarati i voditi ljubav, zaljubljivati se,
zaboravljati, koračati dalje
i natrag, vući za uši i opipavati,
menjati, to je tek izazov.
Pre svega uglove posmatranja i tlocrte,
pod kojima se vidimo.

Jer svi ti jezici koji dolaze iz većih usta
su jedan jedini jezik. Upravo sam razgovarao preko telefona.
Sva moja mašta i šta se zaista dogodilo
i što bi moglo da se dogodi, odlazi pravo u književnost.
Čujem glas i zapisujem ga kao svoj.
To je kao horsko pevanje.
Možemo da se dodirujemo,
pravimo greške, ili da se ne obaziremo jedni na druge.
Vreme je određeni sudija,
a možemo da se pretvaramo, da nema tog deteta.
“Nemam vremena,” kažemo, ali na šta pod tim mislimo?
Značenja su različita i u razgovore unose živost.
Najveće zlo je mrtvo značenje.

Tako sunce može da izađe i okupa se
u jutru, i kada je sivo prepodne.
Ovo pišem nag do pojasa. Ryoanji se odvrteo.
Vetar se pobrine za to da se zaklizaš
i izgubiš, iako sve vreme zna
gde si. Kada se okonča muzika,
molim, upalite svetla.

Moja greška

Moj cilj da te sretnem se nije
ostvario. Hodao sam po mestima gde sam
te jednom video, razmišljao sam o ponavljanju.
Bila je to moja greška.
Sva odstupanja je trebalo da nađu
svoje potvrde u standardnim primerima.
Osvrtao sam se da bih te ugledao.
Bili su svi drugi, osim tebe.

A u pitanju je bio samo prvi stepen
ljubavi. Vetar je
zanjihao okačeno rublje.
U glavnom gradu je počela subota.
Izlazim napolje i nadam se da je
neću ponoviti. Za mene se drži trunčica
očekivanja, ali neću se okrenuti.
Možda je u vazduhu cilj da te sretnem.

Izveštaj o rekama

Neke će uskoro početi da poplavljuju.
Skoro sve u šta smo verovali i u šta verujemo.
Sasvim neme i bez vidljivih znakova,
zatećiće nas nespremne,

bez upozorenja, jer i sami ćemo se naći
u njima, uronjeni barem do pojasa,
bespomoćni i nesumnjivo promočeni
kao krpe ili ulični psi.

Ali, neće se završiti na tome.
I sada, dok još uvek miruju u svojim koritima,
među redove se upliće pouka,
koja ostaje prečuta.

Kao da je ukleta.
Vodostaji su izmereni i merači
kažu: niski. Ali, ko uspeva da izmeri
njihanje nivoa vode, lapidarnost stila,

koji diktiraju dubine
i podzemni tok? Da li nanosi snega
kod vira, spremni da pređu
u dolinu i sami okušaju svoju sreću.

Pitanje je neponovljivo.
Kao i odgovori. Spiker se odjavio,
i u međuvremenu su narasli
i predeli slivova. Prva njihanja

smo prepoznali u njegovom glasu,
tek nakon što su obeležila zidove korita.
Ono što je ispričao o rekama,
one su otplavile još pre nego što je zaćutao,

ne bi li udahnuo što više vazduha.
Skoro da se ugušio, dok je tražio
iglu kojom je probušio:
duvanje na površini, veru pod površinom.

I, zar to nije bila dovoljna pouka?
Bez vidljivih znakova i skoro nečujno,
u grlo mu se prikrala suša.
Neke su usahnule kao suvo seno.

Rad i dom

Puno posla ima oko kuće.
Inače, uvek nešto ostaje nedovršeno.
U bašti se rascveta korov, i debeo sloj prašine
se spusti na prozorski sims. I sve te sitnice
po kući, koje treba da budu na svom mestu.
Ne, nećeš uspeti da ih složiš po abecednom redu.
Lonce u kuhinji i kašike i viljuške, noževe
u fijoci za escajg i za mršenje konaca
uporedno složenim elementima.
To nije viša matematika, ali, ti ipak tek
učiš da brojiš. Jedna, dve, tri majice prebačene
preko naslona stolica. I nasloni stolica
rasklimatani, kao stvoreni za prebačene majice.
Retka uljudnost u prepoznavanju iskrivljenih
polica za knjige, koje barem pozdravljaju,
iako je uvek prisutan strah
da će svojim višeglasjem preplaviti
ili zbuniti radio talase,
i da će dom odjednom postati pretesan.
Pogledaj taj pogled. Metle i motike
su iznenada postale tako usamljene,
da skoro cvile za dodirom.
A da ne govorimo o lopati za čišćenje snega,
koji je brzo narastao iznad hiljadu metara
i uskoro bio oduvan u nevidljivo.
Ili balkonsku ogradu, koja je iz godine u godinu
sve zarđalija, da se ljušti do kosti.
Pa sva ta hrpa kojoj je mesto u kontejneru,
ali niko nema srca da je stavi
tamo gde joj je mesto.

I zaista, uvek ima nečega
i obično mnogo toga nepopravljenog.
Na primer, one pruge oko prozora,
mrlje na zidu od ovog i onog.
Neokrečena slova koja su ostala od duplog viđenja.
Paučina poziva na skidanje,
ali šta sa tim, kada želiš da imaš, barem zbog osećaja,
za sustanara pauka koji se odavno odselio.
Ispran je i mrav u umivaoniku.
Tanjiri, činijice, šoljice u sudoperi,
mogu da sačekaju, vreme je
za pomeranje. Vaza i pepeljare,
u kojoj se nakupilo smeće.
Malo fali da bi prodrlo u sve pore
naših života – đavola bi se moglo očistiti.
Pljavština koja se skuplja za rubovima,
u pukotinama, nedostupnim rupama
iza ormana. Dom radi vredan rada
i nostalgiji daje pravo za domovanjem.
Obično se nastanjuje kod usisivača,
koji ima najviše ličnih problema
među malim aparatima za domaćinstvo.
Tragajući za identitetom, usisao je
već toliko različite svinjarije,
da mu je ponestalo kesa i sigurnosti:
»Ko sam i šta ja radim ovde?
Kako da se zavučem pod plafon elementa
i nesuzdržano izrazim mondijalizam?«
Volim unutrašnji monolog usisivača Iskra.
Tu čistu religiju neagresivnog
izražavanja sopstvenog uverenja
i radne moći najnovijih aparata.
Zaista smo im zahvalni za pomoć.
I spremni da pomognemo! Tajanstvene
optužbe prašine koja se skuplja –
ili cveća u vazama, koje nam umire
pred očima, jer smo predugo bili odsutni.
Gde smo bili i šta smo tamo radili?
Šta smo zalivali umesto cveća.
Ukorenjena osećanja stare prašine?
Dekadentne sumnje okoštalih nazora.

Ne, to ih neće složiti po abecednom redu.
Ni vodoravno ili bilo kako drugačije nego što treba
Dom je tamo gde pripadamo.
I rad, ah, rad – nikada okončan.

Uputstvo za sreću

Ako si našao ovu novčanicu,
7 godina ćeš biti srećan.
Napiši to na 5 novčanica.
Ako to ne učiniš
bićeš 2 godine nesrećan.


Da li si znao da može biti tako jednostavno
i da te uopšte neće mnogo koštati?
To je novčanica od 10 tolara.
Njom se ne mogu kupiti ni šibice
ni žvakaća guma. Za pet takvih

možeš dobiti, recimo, pakovanje papirnih maramica
i još uvek ti ostaju dve za ispunjenje.
Samo ubedi prodavačicu da ti ne vrati novčiće.
Ili se obriši rukavom ispod nosa
i odmah ih zameni za pet papirnih.

Ako si našao ovu novčanicu, zakači je
za ram ili je, nekako, uvek nosi sa sobom.
Pokaži je poznanicima, neka se smeju
tvom sujeverju. 2 godine ćeš zato biti nesrećan,
i onda će te možda neko shvatiti ozbiljno.

Ionako uvek ponavljaš iste stvari.
Već godinama. Malo stariji nego što si bio,
ali ne dovoljno star da bi se opametio.
Barem tako se čini. I ako bi malo
bolje slušao, o tome ćućore već i vrapci.

Ah, kada bi sve bilo tako jednostavno
i uvek te – suprotnosti, suprotnosti – doletelo samo
od sebe, i onda kada ne tražiš ništa.
Ništa, predahni malo. Probaj da napišeš ovde.
Videćeš šta će se dogoditi.


Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Beleška o pesniku:

Primož Čučnik je rođen 1971. godine u Ljubljani. Diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Objavio je pet zbirki pesama: Dve zimi (Dve zime), 1999; Ritem v rokah (Ritam u rukama), 2002; Oda na manhatnski aveniji (Oda na menhetenskoj aveniji), 2003, zajedno sa Gregorom Podlogarom i Žigom Karižom; Akordi, 2004; i Nova okna (Novi prozori), 2005. godine. Prevodilac je sa poljskog i engleskog jezika. Urednik je revije Literatura. Živi u Ljubljani.