Jure Jakob

Putovanje

Tada je budućnost bila od čistog vazduha
i drugih elemenata, i svetlost je bila jedini sagovornik,
i njene usne su bile napete kao
kora pomorandže.
Tada su ptice bile razgovetno rasute po nebu,
koje se na sve četiri strane otvaralo napred.
Bila je reka, i lice žene na drugoj strani reke, i snovi
sa kojima si legao, i voda je donosila toplinu,
i iz daljine se vraćalo šuštanje.
Rubovi u daljini su bili izbrušeni i prelazni
kao prevoj kapka pod kojim je oko bilo plavo i ponekad
crno u dubini.
Još dublje, kada je razgovor postajao sve jasniji,
sve fluidniji i sve nepovezaniji,
još dublje su klokotali i ostali elementi, i iz njihovih senki
smo rasli goli, ali bili smo mladi i trčali smo
u budućnost.
Tada je bila budućnost,
i iako su gomile staraca spuštale zube na tlo,
kada su najavili kišu, kiša je došla bez tamnog nerva,
i samo se slila po koži, ne da bi ostavila trag za sobom.
Tada su se tela šetala neobeležena i bila su
puna slatkog voska ili su se stapala u jedno telo,
koje bi usplamtelo u jednoj vatri.
I nije bilo vremena za misao o sudu, jer vreme je bilo
uporedno našim pokretima,
jer nije bilo vremena.
I nije bilo vremena ni za šta drugo osim za razgovor,
za prelivanje toplih voda i za prelivanje hladnih voda,
za rađanje iz usta.
Tada je budućnost u svim ustima bila kao hleb,
kojeg uvek ima dosta, kao so koja ne peče, već spušta udice
za uvek nove jezike.
Tada
je počelo putovanje i nikoga nije interesovalo
gde je ulazna a gde izlazna stanica.

Ali danas, kasno uveče, pomeraš se još samo po zakonu istrajnosti.

Lekcija

Štedi srce. Uopšte ga ne pominji.

Svi koji su preživeli dan u kojem su došle reči
nepropusne kao rojevi skakavaca nad zemljom iz Knjige,
planski su ga prikrivali. Varali, iskorištavali.
Uvek je bilo ispucalo, kao drvo koje pušta smolu.
Mirisnu, lepljivu materiju su noćima krali
i njom, u sećanju, lepili pocepana mesta.

Zato se uči. Ledi se, neka se događaji talože
kao slojevi ledenjaka, neprobojnog i teškog.

Neka vene budu mirno napete, kao žice u unutrašnjosti klavira,
skrivene i poslušne. Najviše muzike dolazi odande
gde ima najviše oblika,
i oblik je oproštaj od bola.

Sklopljeni dlanovi mrtvaca.

Zatvorena vrata iz levog u desni međusprat.

A onda je ruka mirna, provetrena razređenom krvlju
i šeta se po predmetima, razliva se kroz pukotine vremena,
i po licima, po licima klizi, a da je ne osećaju,
krade rane bez očajničke želje da ih zaceli,
i starci i starice razgledaju stare fotografije
pod mirisnom, suvom svetlošću.
Ništa se ne menja. Više nema potrebe.

Zato štedi.

Tišina u mutnoj letnjoj noći

Mesec je svetao. Psi laju. Duše su prehlađene,
iako smo usred leta.

Noć se spustila naglo, sasvim gola,
kao žena koja otvara vrata, i bledog i mutnog tela,
krene ka postelji.

Negde pozadi čujem voz, kako se kreće,
sigurno preko Viča, kao klizač, odenut u kožuh.

Padovi su nečujni.

Sedim na stolici, osećam kako dišem, po uglovima
su pauci razapeli mreže kao bele stolnjake
na nedeljnom stolu. Čaše su ostale neispijene,
vino se suši.

Ne znam u kom pravcu bih morao da se okrenem.
Ne znam da li dosežem samog sebe.
Takva je noć, ne razmišljam o pomoćnim izlazima,
telefon je isključen.
Ostati da sediš, gledati, podnositi vreme, predan i zavisan,
tako telom putuje krv.

Naravno, čujem korake koji se približavaju.
Sviće, grad se budi, izjutra će na pijaci
prodavati sveža rešenja.

Naviknut sam
i tih.

Noć u gradu

Ako gledaš sa tvrđave ka gradu, možeš da vidiš sunce kako zalazi
i za sobom zatvara vrata neba, grad se obavija u zamene,
dišem plućima otvrdlim od cigareta, koga ću ove večeri

pogledati u oči ne znam, neki parovi se drže za ruke, klošari,
naslonjeni na flaše, podižu pogled preko krovova, svetlost se oprašta
nakon gutljaja, kuda ići bez pitanja o pravcu, nema velike razlike između

ulica sa imenima i ulica bez imena, doći do sledećeg raskršća,
i onda, posmatrati svet, gradska rasveta stvara iluziju
o mekoći u pokretima taksista koji treskaju vratima automobila pre nego

naprave krug po gradu kao alkaloidi kroz vene oko izgubljenog srca,

nema velike razlike među taksistima, nejasnim jezicima vetra koji gule uglove,
i mene, koji hodam i vidim kako se za fasadama kruni kostur kuća,
na Metelkovoj još uvek udaraju u bubnjeve, čuje se

kao topot konja koji ne mogu da se približe, moram da idem što bliže
reci, u reku sve dolazi i odlazi istovremeno, i nema nepomičnog
bola, ništa ne ostaje isto, iako se ne menjaju odsjaji na površini,

iako još uvek mislim na staricu sa Šuštara *, kako prodaje suncokrete za tvoju vaznu,
idem dalje, ka vrhuncu noći i čekam kišu koja će isprati ispucali
vazduh među nemim lišćem vrba, što manje ljudi srećem, to teže ostajem
budan, našao sam Trnovo, sešću za prazan sto i izdržati do jutra,

do prvog cvrkuta ptica koji će od istoka ponovo razgrebati nebo.

Stvari

Sinoć su mi se vratile stvari.
Mnogo je prošlo. Više od godine, možda nekoliko godina,
od kada sam poslednji put seo na travnjak i sačekao da me trava obraste.
Prošli su sati. Bili su tačno razdeljeni na minute,
i bilo je vreme koje se dešavalo noću, u napuštenim garažama,
duž uskih kanala, na podzemnim raskrsnicama i tamo gde su se
sva ta mesta precrtala kao pogrešan, neumitno pogrešan proračun.
Ne mogu pouzdano da procenim koliko me je još ostalo.
Što sam se više spuštao, to su porezi više rasli. I plaćao sam
pošteno, kao da mi je cilj da nekome ispostavim račun.
Ne znam da proričem budućnost. Ali, nadam se da su
takve kazne neponovljive. Doći će druge, pravedne i nepravedne,
ali kada se budem setio zida bez boje, sobe bez zidova,
zgrade bez soba, grada bez kuća, na hiljade usta bez grada,
prihvatiću sve, ne malodušno, već široko otvorenih očiju.
Samo da su mi se vratile stvari.
Da mogu da ih imenujem. Da ne pobegnu od reči
kao miševi u svoje rupe.
Dok ovo pišem, još uvek sam daleko od onoga o čemu pišem.
Dok ovo čitaš, ponekad sam, možda,
ponovo tamo.

Usred zime

Tomasu Transtremeru

Usred zime uzak pas nekog drugog, nesmrznutog vremena.
Kormorani lete tik nad površinom vode.
Nikakvog mosta nema, ali svako može da pređe
sa jednog na drugi breg.
Samo mahni rukom, i svi će te sačekati, nije potrebno da
se nadaš nemogućem.

Na ovom svetu miriše kao u mlinu za kafu.
Glatka, prokrijumčarena zrna se drobe jedno u drugo.
I ništa se ne gubi, crvene kesice Barcaffe stižu na police
i sa polica u prodavnici se planski šire po kućama,
usred zime, kada je hladno, nad šoljama sa tečnim jantarom
oblaci tople pare se viju ka tavanicama
i kroz pukotine u mašti izbijaju napolje,
do poslastičarnice, gde će bele poslastičarke, nakon posla,
još čitave noći oblizivati prste.

Nije istina da sve naokolo prekriva star, tvrd i neprobojan sneg.
Male, neugledne crkvice na vrhovima bregova, probijaju vazduh
kao naftne bušilice pustinjsko tlo.
Usred zime crpke rade punom parom,
i što duže spavamo, to se izjutra budimo nauljeniji, upotrebljiviji.
I tako život kao pljuvačkom oblizana nit klizi kroz ledeno uho.

Usred zime teče dug autoput bez proširenja
i bez putarinskih stanica.
Na njega se spuštaš odozgo, sa najvišeg sprata,
i onda samo miruješ,
da te kao kroz debelu venu odnese pravo do srca.



Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Beleška o autoru:

Jure Jakob je rođen 1977. godine u Celju. Diplomirao je filozofiju i komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, trenutno je na postdiplomskim studijama komparativne književnosti. Objavio je pesničku zbirku Tri postaje (Tri stanice), 2003. godine. Za svoj pesnički prvenac je dobio nagradu »Zlata ptica«.

* Šuštar – Šuštarski most u Ljubljani.