Jana Putrle

Stvari

Nema strpljenja sa starim stvarima.
Kada istroši kvaku, fotelju,
viljušku, vetrokaz, papirnate maramice,
baci ih, i kupi nove.

Korpa za pečurke ne podleže,
ostaje upotrebljena dvaput godišnje.

Prepušta se knjigama, iako smrde
na vlagu i plesan, nad njima nema moći.

Cveće se ponekad osuši, kada ga baci
u plastičnu kesu, čuje njegove leševe
kako šapuću po zemlji.

Stogodišnji orman u sveže okrečenoj sobi
predstavlja problem. Njegova unutrašnjost je
srkanje prošlosti, koja će je ispljunuti u dlanove, sažvakanu,
zboranu kao suvo grožđe, sa poispadalim zubima u dlanovima.
Pomišlja na svoje telo, koje će se, nepomično,
na 1500˚C pretvarati u pepeo, i dopada joj se.

Prostori sasvim blizu

Kada smo otišli,
na proplanku pod bregovima
su ostale napete ptičije žice.
Mrak zagriza u mahovinu.
Kao neki nepoznati
prostor pod vodom
proplanak srče svetlost.

Kao nešto jezivo, sasvim blizu,
što retko posećuješ.
Kao svi, koji su se okliznuli na stenju
i još uvek vise, začuđeni.

Kao besan jež koji beži od psa što pokazuje zube,
kao drobljenje skakavaca pod stopalima.
Godinama nakon što si je prevrnuo,
kornjača se još uvek koprca u tvojoj glavi.

Svi slutimo neko drugo lice neba,
zakačeno za naša glatka krila –
svo vreme se ogleda u nama.

Ono što je izbrisano

Sećaš li se srebrnih igala muzike koje su se zabadale u vene,
Junkies, Velvet, Depesche, Division, gde smo se vraćali,
i pred jutarnjom svetlošću fabričkog grada
zaključavali srebrno-bele zvuke u hladan, smrdljivi podrum,

sećaš li se, kako si sedeo iza kuće usred svih tih zvezda,
osećao šu š tanje, svoje ruke i noge, kao da si stvarno tu,

sećaš li se grada koji pod tobom svetluca u svetiljkama, dovoljno je
da ga gledaš izdaleka, okreneš se, slušaš kako curi -
urin niz aluminijumski zid, i vratiš se u podrum što tutnji
i pulsira od zadovoljstva,

sećaš li se omamljenih, razigranih, zagrljenih, usnulih, ispovraćanih
ljudi, kako piju, kartaju se, igraju stoni fudbal i njišu
se u tami, sveća u svim prostorijama kada je isključena
struja, kasetofona na baterije, smrada jutarnjeg
pileta na električnom roštilju, ustajalog piva,

sećaš li se svakoga od njih, njegove priče, došli su
da bi se zakopali pod zemlju, izbrisali sa kalendara, neki
su zaboravili sebe tamo, a da li si ti ostao?

Sedela sam u pulsiranju vlažnih zidova, vrtoglava,
na tvrdoj klupi, nisam mogla da se pomerim, nisam mogla
da prođem telom kroz uski prorez na vratima,

sećaš li se, kako smo se duboko u noći, zakopani pod zemlju
ljubili kao dve divlje životinje, bez reči, bez jezika, otrgnuti,
izbačeni iz infrastrukture uhodanog sveta.

Sećam se pogleda radnika koji odlaze na posao, i mraza
na autobuskoj stanici, i autobusa koji nikada nije stigao, i
otpora prema putu, sivom i magličastom, koji me je uvek čekao.

putuješ

spavaš, rukama obgrlivši glavu,
uz dugi, ravni put još uvek samo
šljunak i prašina i požutela trava
i prigradske table probodene
natpisma: vulkanizer, ovde prodajemo krompir,
žuta ljubljana prelepljena crvenom crtom
i lica onih retkih ljudi koje izdvojiš
iz predela su neprepoznatljiva u brzini, razliveni
otisak na tvojoj mrežnjači, i uporno zureći
u horizont dostižeš tačku udaljenosti, koja se ponekad razmaže
po vetrobranskom staklu, a put se razvuče
u odskočnu dasku, kada se u easy jet-u odlepiš od šljunka
i prašine i žute trave ka nekom drugom predgrađu,
gde se lica stapaju sa pozadinom u crvenkastijim
ili zelenijim nijansama, i kada strpljivo srčeš gusti
sok koji ti je u ruke gurnula stujardesa , osetiš
da si u tako nestabilnim okolnostima stisnut
u pesnicu 90 ljudi 12 km nad morem, barem 12 km ništavila
oko pesnice, i još uvek ne vidiš lica putnika,
i potrebno je treznu glavu i čašu u ruci
sačuvati pravilno okrenute, i dok zuriš u plavetnilo
pod sobom, ne preostaje ti drugo osim da stisnut
slušalicama menjaš radio stanice i nehotice
otvaraš i zatvaraš sigurnosni pojas

dok se sve daljine sele u tvoj pogled bez središta

popodne u kopru

posmatram stvari duž mola:
- gomile različitih veličina, pokrivene prljavim
plavim i zelenim čaršavima;
- dve velike crvene posude sa nežnim plavičasto-
sivim pramičcima najlonske niti i crvenim kuglicama
(sasvim nove mreže);
- novi auto sa momcima i parčadima pica na haubi,
momci naizmenično posmatraju auto i pice
(nije jasno, zašto na molu);
- kupka zarđalih lanaca kao gomilice
ptičijih brabonjaka;
- motor, izvađen iz trbuha stare barke,
tri debela muškarca u nauljenim kombinezonima
naizmenično gledaju muklu metalnu masu;
- klizavo zeleno more;
- kredom nacrtane školice na ispljuvanim
kamenim kockama;
- svetlucavo crven, sveže lakiran svetionik
na kraju mola

u prljavo algastom pregibu sa kopnom
proždrljivi aluminijumski galebovi kljucaju
koru hleba na vodi

i moje misli tupo udaraju o stvari,
koje pokušavaju da shvate –

život među komadima stvari,
život u stvarima,
kao žena u sivoj vetrovki
čija je koža na licu smekšana
od vetra, žena koja je već postala deo
svog štapa za šetanje, deo
puta, koji nestaje među zarđalim
kontejnerom i stenjem

Pesnikinje

za L., A. i F.

Dnevnicama kupuju tašnice u stranim gradovima,
dugo vagaju težinu knjiga za na voz, zadubljene
među stranice primećuju ton tuđih reči saputnika,
uobražavaju da su izašle iz jednog života

i da ulaze u drugi, pri tome im pomažu
lepo vreme, jeftin taksi, solidno kupatilo,
beže od grupa, otiru kapute o klupe u
parkovima, zure u prolaznike, izraz na licima im se

menja kao i vreme – brzi prelasci oblaka. Na trgovima
velikih gradova, sasvim neprimetne u masi, oprezno
opipavaju svoju glatku bešiku, veruju, da će kroz nju

konačno osetiti bodljikaste šavove zgnječenih ulica.
Prezajućimpogledom, stalno u lovu, reči nalaze u polusnu –
otvore se kao dlan konobarice sa sitnišem za telefon.

Prevela sa slovena čkog: Ana Ristović

Beleška o autoru:

Jana Putrle je rođena 1975. godine u Ljubljani. Studira ruski jezik i bibliotekarstvo u Ljubljani. Objavila je dve pesničke zbirke: Pesmi (Pesme), zajedno sa Katjom Paladin (2001), i Kutine (Dunje) (2004). Prevodi sa engleskog, ruskog i srpskog jezika, i piše tekstove o filmu.